Prijem
Ficus bengalensis je jedna od oko 2000 biljaka iz familije moraceae. Rod Ficus ima nekoliko podrodova: Ficus, Synoecia, Sycidium, Sycomorus, Pharmacosycea i Urostigma koji zajedno obuhvataju oko 800 vrsta fikusa.
Poreklo ove vrste fikusa je Indija, Pakistan i Bangladeš, a naziv je dobio prema Bengalskom zalivu. Naziv "Banjan" potiče od Evropskih putnika koji su videvši da se Induski trgovci (banias) okupljaju ispod ovog velikog drveća prozvali drveće banias tree iz čega je proizašao naziv Banjan. Kod odraslih biljaka iz stabla i grana obrazuju se vazdušni korenovi koji se ukorenjavaju kada dostignu do zemlje. Ovo korenje deblja, služi biljci za uzimanje vode i hraniva iz zemljišta, a vremenom se počinje granati i formirati sopstvenu krošnju, tako da od jednog stabla može nastati šuma Banjana. Na taj način ove biljke rastu u širinu i mogu zauzeti površinu od nekoliko hektara. Ovo drvo živi i nekoliko hiljada godina, dostižu visinu do 30 metara, a postoje primerci koji su od jednog stabla formirali do 1300 novih stabala. Ovim biljkama odgovara vlažna tropska klima. Najveći Banjani nalaze se u Indiji (Bangalor, Kalkuta) i u Americi (Havaji i Florida). Stablo Banjana u botaničkoj bašti u Kalkuti ima obim od 15,7 metara i zauzima površinu od nepunih 14500 kvadratnih metara sa obimom krošnje od 420 metara. Ovo drvo je upisano u Ginisovu knjigu rekorda, mada ga osporava jedan primerak Banjana iz okoline Bangalora. U jugoistočnoj Aziji Ficus Bengalensis smatra se za sveto drvo kod Indusa i Budista, a Indusi ga nazivaju i kalpavriksha što u prevodu znači drvo koje ispunjava želje. Banjan predstavlja simbol večnog života, besmrtnosti, plodnosti.
U tropskim krajevima često Banjan započinje svoj život kao epifit na granama drugog drveća gde dospeva pomoću ptica koje se hrane njegovim semenom. Seme klija i formira vazdušni koren koji se spušta prema zemlji, ukorenjuje se i Fikus nadvisuje domaćina, zasenjuje ga i guši svojim korenjem. Stablo je glatko, sive ili sivo-smeđe boje, listovi su ovalni, 10-20 cm dugi i oko 10 cm široki, kožasti, raspoređeni na stablu u vidu spirale. Naličje lista je svetlo zelene boje, a na liski je centralni nerv i nekoliko sporednih žutozelene ili svetlozelene boje. Mladi listovi su sa finim dlačicama. Na listovima sorte Audrey nalaze se male bele tačkice. Plodovi su male smokve koje se javljaju u paru u pazuhu listova. U Indiji se listovima ove biljke hrane slonovi. Plodovi su prekriveni finim dlačicama i crvenosmeđe su boje. Biljka se odlikuje brzim rastom. Preporučuje se biljke držati u manjim saksijama, jer ako se posadi u veliku posudu brzo će se razvijati korenov sistem, a nadzemni deo neće napredovati. Razmnožavanje se vrši reznicama (deo stabla sa listom) ili vazdušnim korenovima.
Ova biljka zahteva mnogo svetlosti i zimi joj je potrebno obezbediti dodatno osvetlenje. U kućnim uslovima je osetljiva na prevlaživanje zemlje i na kolebanje temperature. Pri temperaturi manjoj od 16 stepeni može doći do odbacivanja listova. optimalna temperatura je 16-22 stepena. U nedostatku svetlosti listovi i mlade grane su deformisani.
Nema velike zahteve prema zemljištu, uspeva na blago kiselim i neutralnim zemljištima. Presađivanje treba vršiti jednom u 2-3 godine a svako proleće se može skinuti gornji sloj zemlje u saksiji i zameniti novim. Biljka dobro reaguje na prihranu kako organskim tako i mineralnim đubrivima u toku proleća i leta. najbolji supstrat za ovu biljku je od glinovite zemlje, humusa i peska u jednakim delovima. Zimi ne treba saksiju držati na kamenu ili betonu, pošto biljci odgovara da koren bude na toplom.
